”Operation Storm was designed to kill or forcibly expel the ethnic Serbian residents of the Krajina region from Croatian territory, just because they were a minority religio-ethnic group. Defendant MPRI, a private military contractor subsequently acquired by Defendant L-3 Communications Inc., trained and equipped the Croatian military for Operation Storm and designed the Operation Storm battle plan. Operation Storm became the largest land offensive in Europe since World War II and resulted in the murder and inhumane treatment of thousands of ethnic Serbs, the forced displacement of approximately 200,000 ethnic Serbs from their ancestral homes in Croatian territory, and the pillaging and destruction of hundreds of millions of dollars worth of Serbian-owned property. The victims of Operation Storm and their heirs and next of kin herein claim that Defendants were complicit in genocide.”
     Two named plaintiffs, Milena Jovic and Zivka Mijic, describe what they suffered in the offensive.
     Jovic says that as she and her husband and children fled the bombardment of Knin, on Aug. 4, 1995, “they saw dozens of bodies scattered throughout the streets and roads leading out of Knin and houses and buildings burning as a result of shelling with incendiary explosives. … While driving through the Lika area in the Krajina region, the Jovic’s refugee column was shelled by artillery, and bombed and strafed by Croatian military aircraft. People were wounded and dying all around them.”
     They escaped to Serbia, where they still live.
     Mijic, who suffered the same attack, say she and her family was a neighbor “decapitated when struck by an artillery projectile … and many other attacks by Croatian forces resulting in refugees being wounded and killed in their exodus from the Krajina.”
     They lived in a refugee camp in Kosovo, and were granted residency in the United States in July 2000.
     They claim, for the class, the MPRI and L3 knew, or should have known, when they sought work as mercenaries in the former Yugoslavia, of the atrocities and war crimes that Croatians had committed against Serbs in World War II concentration camps, and in widely reported statements from Croatian officials, including its president, in the 1980s, as the violence in the former Yugoslavia intensified.
     The United Nations in 1991 set up four protected areas – two of them in Krajina – to protect Croatian civilians from the Serbs. “The concern thus evidenced by the Security Council for the Serbian inhabitants of Krajina is objective proof of the imminence of hostilities coming from Croatia. This fact was known or reasonably should have been known to MPRI,” according to the complaint.
     ”By October 1994, the accelerating campaign in Croatia to kill or oust all the Serbs in that country had focused intently upon the 200,000 Serbs living in the Krajina region. There was pressure on the Croatian Army to get rid of these people. But the Army could not figure out any way to do so. Objectively speaking it was virtually impossible to move or kill 200,000 people,” the complaint states.
     The class claims that MPRI got a multimillion-dollar contract from Croatia in or about October 1994. Among MPRI’s duties were to “procure through its contacts heavy military equipment including artillery batteries and import it into Croatia; [and] arrange for Croatia to receive real-time coded and pictorial information from US reconnaissance satellites over Krajina in order for the data to be used for accuracy targeting in artillery batteries,” the complaint states.
     ”It was evident that MPRI’s acts, especially including equipping and training military forces, would run counter to UN Security Council Resolution 713. But because MPRI is not a state, it is not legally bound by U.N. resolutions. Thus MPRI could do things that the United States could not do, such as importing weapons into Croatia. …
     ”There can be no doubt that MPRI knew exactly what Croatia would do with the training and armaments that MPRI was going to provide. During the contract negotiations between MPRI and Croatia in October 1994, Minister Susak specifically told the MPRI representatives: ‘I want to drive the Serbs out of my country.’”
     The complaint then describes in detail the planning and execution of Operation Storm, which the victims say was named after the U.S.’ Operation Desert Storm operations against Iraq.
     The complaint cites an indictment from the International Criminal Tribunal for Former Yugoslavia at The Hague: “In the course of Operation Storm and the continuing related operations and/or actions, Croatian forces inflicted inhumane acts on Serb civilians and persons taking no part in hostilities, including persons placed hors de combat, causing not only mental abuse, humiliation and anguish (including threats to kill such persons or their families), but also severe physical injury, by shooting, beating, kicking and burning people, including extensive shelling of civilian areas and an aerial attack on fleeing civilians. Family members were often forced to watch while other family members were beaten and abused. Inhumane acts and cruel treatment were especially inflicted on the most vulnerable victims, including elderly women and civilians in hospitals.
     ”Whether MPRI personnel took part in the genocide is not known and is not alleged here. But what is known definitively is that MPRI provided the means that enabled the genocide to occur. And the well-known history of the Jasenovac massacres should have put MPRI personnel on notice that employing Air-Land Battle Doctrine on a peaceful civilian population would most likely have as its aftermath the murderous ‘mopping up’ operations of the Croatian army as described in the indictment quoted in the preceding two paragraphs.
     ”During and immediately after Operation Storm, land mines were placed in the areas that had had high-density demographics. The result is that displaced Serbians are afraid to go back to their old neighborhoods that are land-mined. The 1995 genocide is not over. The Statute of Limitations has not yet begun to run due to the presence of the deadly land mines.”
     The class seeks damages for complicity in genocide: Damages at $25,000 per capita for 200,000 victims of genocide amount to a total of $5 billion. The equivalent amount in today’s dollars, figured at 15 years at 5 percent interest compounded annually, is $10.4 billion.”
     The class’s lead attorney is Anthony D’Amato, with the Northwestern University Law School. Robert Pavich, John Ostojic, and Kevin Rogers, all of Chicago, signed on as co-counsel. 

18.08.2010 By ROBERT KAHN 
http://www.courthousenews.com/2010/08/18/29683.htm

Edvard Herman, profesor emeritus na Vartonovoj školi ekonomije i Anenbergovoj školi za komunikacije Univerziteta u Pensilvaniji, izuzetan je poznavalac delovanja propagandnog modela u sprovođenju politike moći. Ovaj ekspert za korporativna i regulatorna pitanja, političku ekonomiju i medije, prijatelj i saradnik Noama Čomskog, napisao je studije koje su precizno dekodirale mehanizme, odnose, uzroke i posledice sistema koji počiva na interesima moćnih: „Zločini u Vijetnamu“; „Kontrarevolucionarno nasilje, činjenice o prolivanju krvi i propaganda“ (sa Noamom Čomskim); „Politička ekonomija ljudskih prava, prvi deo: Vašingtonska veza i fašizam u trećem svetu“ (sa Noamom Čomskim); „Politička ekonomija ljudskih prava, drugi deo: Nakon kataklizme, postratna Indokina i rekonstrukcija imperijalne ideologije“ (sa Noamom Čomskim); „Korporativna moć – korporativna kontrola, studija fondova u XX veku“; „Prava mreža terora“; „Uspon i pad bugarske veze“; „Proizvodnja saglasnosti: Politička ekonomija masovnih medija“ (sa Noamom Čomskim); „Industrija terorizma“; „Ispod hipokrizije: Dekodiranje vesti u doba propagande, uključujući i rečnik dvostrukog govora devedesetih“; „Trijumf tržišta“; „Globalni mediji“ (sa Robertom Mekčesnijem); „Mit o liberalnim medijima“…
Sa Edvardom Hermanom razgovaramo o studiji „Politika genocida“ koju je napisao sa Dejvidom Petersonom (objavljenoj maja ove godine u izdanju Monthly Review Press-a iz Njujorka). Do kraja godine trebalo bi da se pojavi i studija „Politika Srebreničkog masakra“, koju Herman piše u saradnji sa još šest autora.

„Politika genocida“ je jedna od najvažnijih knjiga u našem vremenu i predstavlja kvintesenciju vašeg i Čomskovog dekodiranja proizvodnje saglasnosti, medijske podrške zločinačkoj politici Zapada, politike ljudskih prava i propagande. Kao strukturalista, polazite od stanovišta da sistem počiva na bazičnim, predominantnim strukturnim odrednicama. Koje su to odrednice?
U knjizi „Proizvodnja saglasnosti“, Noam Čomski i ja pokazali smo da je korporativni sistem zasnovan na interesima nevidljivih dominantnih snaga. Korporativni finansijski interes rukovodi i diktira politiku velikih sila, dominira u SAD-u i diktira njenu unutrašnju i spoljnu politiku. Mi se sada nalazimo u periodu u kome se ova struktura moći širi i iznova uspostavlja kao jedina: sa nestankom Sovjetskog saveza, SAD koristi NATO za procese koji podrazumevaju vođenje neprekidnog rata. U SAD-u uopšte nismo više u mogućnosti da reformišemo sistem koji je sada prošao zakone i nove regulative, posle čega se više ne mogu kontrolisati velike banke koje su postale isuviše moćne i imaju ogroman, ključni uticaj na američku politiku. Živimo, dakle, u svetu u kome korporativni finansijski sistem određuje unutrašnju i spoljnu politiku zemalja, što se pokazuje i u malim zemljama koje su poražene u ratu, i u kojima se različitim kontrolisanim i uvežbanim mehanizmima na vlast dovode kvislinzi koji se savijaju i puze pred velikim silama; zato je i otpor ovim procesima u tim zemljama skoro neznatan.

Politika genocida je kompleksan pojam. Zamolila bih vas da nam opišete genealogiju rutinizacije ove politike.
Vaši čitaoci razumeju, u to sam siguran, da je u pitanju ironična upotreba reči „politika“, jer kako možete imati politiku nečega što je tako strašno kao genocid. Naslovom smo želeli da sugerišemo da je genocid, kao najveće zlo, ispolitizovan u ovom svetu na način na koji je ispolitizovana reč „terorizam“: jedna ružna reč sa konotacijom nečeg lošeg, zla. Politika terorizma podrazumeva da ljudi koji imaju moć mogu nazivati svoje neprijatelje teroristima i predstaviti sebe i svoje saveznike kao borce protiv terorizma, dok je politika genocida usmerena na to da pokaže da to rade samo loši momci – nikako mi ili naše države klijenti. U knjizi „Proizvodnja saglasnosti“, Čomski i ja napisali smo poglavlje „Vredne i bezvredne žrtve“. Bezvredne su one žrtve koje su stradale od našeg genocida, genocida koji smo izvršili mi ili naši klijenti, kakvi su, recimo, Izraelci koji ubijaju Palestince – bezvredne žrtve, zato što je Izrael jedna od ključnih država klijenata SAD-a. I onda kada je Indonezija ubijala na stotine seljaka, oni su bili bezvredne žrtve. Sve to demonstrira savršeno uklapanje sveta sa visoko ispolitizovanim sistemom definicija. Vredne žrtve su one koje su ubili naši neprijatelji i mete. I u tim slučajevima se koristi reč „genocid“. Uzmimo za primer Bosnu: SAD i NATO su podržavali bosanske Muslimane, tako da kada su oni bili ubijani, proglašavani su za vredne žrtve nad kojima je izvršen genocid, a kada su ubijani Srbi – to nije mogao biti genocid jer su Srbi bili bezvredne žrtve. U knjizi „Politika genocida“ navodimo veoma dobar primer – primer Srebrenice u vezi sa kojim je čitav događaj od 11. jula izvučen iz konteksta dešavanja u i oko Srebrenice: žrtve, Muslimani, bile su vredne žrtve i zato se za zločine nad njima i mogao primeniti pojam genocida. A ako razmotrite dešavanja u Hrvatskoj i Krajini, gde je Hrvatska uz pomoć SAD-a proterala 250.000 Srba, 1995. mediji to nisu nazvali čak ni etničkim čišćenjem, iako je to jedan od većih primera etničkog čišćenja u modernoj istoriji, tokom kojeg je ubijeno nekoliko hiljada Srba iz Krajine; ali, radi se o bezvrednim žrtvama čime je ovo dešavanje diskvalifikovano za kategorizaciju kakva je genocid.

Govorite o politizaciji zasnovanoj na inflaciji samog pojma genocida?
Da, o veoma selektivnoj upotrebi reči genocid, koja podrazumeva da SAD i njegove klijentske države ne mogu nikako biti angažovane u vršenju genocida. Mi se uvek samo branimo od zlih ljudi i zemalja. Čak i kada ubijemo 3-4 miliona Vijetnamaca (obratite pažnju na raspon broja stradalih), ili preko milion Iračana.

Kako je moguće da rat SAD-a protiv Vijetnama u kome je stradalo 3-4 miliona ljudi nije bio prepoznat kao akt invazije, kao genocidni poduhvat?
To je akt koji je preduzeo SAD koji raspolaže ogromnom moći, a mediji su veoma snishodljivi prema takvoj politici. I dok velika moć ubija, mediji gledaju na drugu stranu kao i ogromna većina intelektualaca uostalom. Imate, dakle, medije ali imate i Ujedinjene nacije i njihov Savet bezbednosti, i imate agencije koje su kreirale UN. Tokom Vijetnamskog rata, a ni posle njega, nije bilo nikakvog suda UN koji bi sudio SAD-u, kao što ga nije bilo ni u slučaju agresije na Irak, gde je 2003. direktno prekršena povelja UN. Ujedinjene nacije formiraju tribunal samo tamo gde to odgovara SAD-u, ili gde one zažele da se sudi. I ti sudovi uključuju Srbe i lidere Darfura (Arapi koji su se udružili sa Kinezima). U slučaju Ruande, SAD se udružio sa Kagamijem i RPF-om (Revolutionary Patriotic Front), tako da je tribunal UN osnovan za Ruandu procesuirao Kagamijeve neprijatelje, a u slučaju Jugoslavije, SAD je želeo da UN osnuju Tribunal koji će suditi Srbima. Sve ove međunarodne institucije predstavljaju poluge američke moći: trijumfalna moć je danas još uvek oličena u SAD-u.

Možemo li da govorimo o odgovornosti UN i organizacija kakve su Amnesty International i Human Rights Watch za uspešno sprovođenje politike genocida? Kako ste već rekli, međunarodni krivični sudovi duboko su umešani i predstavljaju deo strukture sistema.
Sve ove organizacije moraju da se podrede željama SAD-a. Kao što smo rekli, krivični sudovi mogu da se organizuju samo za neprijatelje SAD-a. Takođe, imate i male tribunale kakva je Međunarodna kriminalna inspekcija (ICC), koja je osnovana pre nekoliko godina. SAD nije čak ni njen član, ali je toliko moćan da je uobličio način na koji ova komisija radi; a ona radi samo u slučaju da su mete odobrene od strane SAD-a. Jedna od stvari koju smo naglasili u knjizi „Politika genocida“ jeste ta da je ova komisija osudila samo crne Afrikance, i to njih 13-14; ova komisija morala je da isključi, međutim, one crne Afrikance koje SAD voli, na primer Kagamija u Ruandi i Musavenija u Ugandi, zato što su oni naši klijenti, i to bez obzira na to što se radi o jednim od najvećih ubica u modernoj istoriji. Dakle, imate Međunarodni sud za Ruandu i Jugoslaviju i imate Međunarodnu kriminalnu komisiju koje rade po direktnim potrebama i zahtevima Zapadnih sila, posebno SAD-a. Međunarodna komisija može da se angažuje protiv čelnog čoveka Darfura zato što to odgovara SAD-u i Izraelu jer skreće pažnju sa njihovih sopstvenih aktivnosti: sa invazije na Irak i sa izraelske akcije etničkog čišćenja na Zapadnoj obali. Ovakve međunarodne institucije koje osnivaju UN skreću pažnju međunarodne javnosti na slučaj Darfura, i na Arape na koje ima uticaj Kina, koji predstavlja dobru metu, a odvlače pažnju sa delovanja Izraela koji je naša klijentska država.

Kako bi onda trebalo da okarakterišemo sistem u kome je više od milion Iračana umrlo od kako je 2003. godine započet rat protiv Iraka? Akt agresije koji je SAD sproveo protiv ove suverene zemlje nije prepoznat kao zločin protiv čovečnosti, iako je akt agresije na Nirnberškom tribunalu proglašen za najveći međunarodni zločin i akomulirano zlo, te stoga predstavlja jasno kršenje Povelje UN i međunarodnog prava.
U pitanju je apsolutizovani, centralizovani, globalni sistem koji je tako organizovan da ovi tribunali i komisije o kojima smo govorili isključuju najveći zločin iz svoje jurisdikcije. I Međunarodni krivični sud za Jugoslaviju, i Međunarodni krivični sud za Ruandu, i Međunarodna komisija, isključili su akt agresije iz svoje nadležnosti. Zašto su ga isključile? Zato što je SAD bio uključen u akt agresije. E zato ovaj akt nije bio ni predmet jurisdikcije ovih međunarodnih institucija.
Vratio bih se na vaše ranije pitanje o Humans Right Watch-u i Amnesty International. Ove organizacije takođe isključuju agresiju kao pitanja koje su predmet njihove brige. Tako, kada je počeo rat u Iraku, Human Rights Watch je načinila opasku da se ona neće baviti tom problematikom, da je dobro što je pokrenut rat i da će se ona baviti onim što se događa nakon što je rat započeo. To je prosto nečuveno. Započinjanje rata je najvažnija stvar i svi drugi zločini koji se dešavaju posle toga derivati su tog najvećeg zločina, tako da možemo zaključiti da čak i organizacije za ljudska prava rade ono što SAD želi, i u skladu sa tim odbijaju čak i da kvalifikuju agresiju koju SAD sprovodi. A ako me pitate kako se SAD izvukao uprkos činjenici da je izvršio akt agresije i ubio milion ljudi, on je to uradio zato što je znao da će se izvući, da ga Savet bezbednosti UN neće osuditi. I nakon što je SAD napao Irak, nekoliko meseci posle toga Savet bezbednosti je dao SAD-u pravo da upravlja Irakom. Zamislite da je nakon što je Irak izvršio invaziju na Kuvajt, Savet bezbednosti dao Iraku pravo da upravlja Kuvajtom! Da je rekao: Dobro, pošto ste već izvršili agresiju i okupirali Kuvajt, vi njime i upravljajte. A to je upravo ono što je SB omogućio SAD-u u slučaju Iraka, nakon što su one izvršile gnusnu agresiju i posle čega je četiri miliona Iračana otišlo u izbeglištvo, milion ljudi ubijeno a društvo potpuno uništeno. I to je refleksija ogromne moći. U knjizi „Politika genocida“ naglasili smo da su sankcije UN nametnute Iraku 1990. godine, pod direktnim naređenjem SAD-a i V. Britanije. SAD je tokom rata u Persijskom zalivu 1991. uništio vodovodno-kanalizacionu mrežu u Iraku čime je snabdevanje vodom bilo onemogućeno. To je urađeno sa jasnim saznanjem da će naneti ogromno zlo iračkom narodu. Bez kanalizacionog sistema i sistema za filtriranje vode, irački narod će biti neotporan prema bolestima; to je SAD znao kada je bombardovao ova postrojenja. Sankcijama UN koje su usledile, SAD i V. Britanija nisu dozvolili Iraku da popravi uništena postrojenja i zbog toga je umrlo milion Iračana. Najbolju ilustraciju politike genocida predstavlja izjava Državnog sekretara SAD-a, Medlin Olbrajt iz 1996. godine, izrečena u intervjuu koji je dala novinaru nacionalne televizije koji ju je pitao: „Pola miliona Iračke dece umrlo je kao posledica sankcija u Iraku. Da li je to vredelo?“. Na ovo pitanje Medlin Olbrajt je odgovorila: „Da, vredelo je“. Državni sekretar SAD-a izjavila je da je ubistvo 500.000 dece za ciljeve spoljne politike SAD-a opravdano. A onda imate Srebrenički masakr u kome je stradalo, po ciframa za koje ja smatram da su strahovito prenaduvane, 8.000 vojno sposobnih muškaraca. I svet se ujedinjuje u osudi, a Evropska unija donosi čak Rezoluciju kojom se 11. jul proglašava danom sećanja na žrtve. Kako je uopšte mogla da izjavi tako nešto!? I niko ništa ne preduzima u vezi sa tim, ta njena izjava nije čak ni dobila neki publicitet. SAD je slobodan da vrši genocide i masovna ubistva, i to niko ne osuđuje, globalni mediji se time ne bave, dok operacija Srba u Bosni koja dovodi do stradanja vojno sposobnih ljudi postaje predmet masovne osude i prezira. Eto, to je izvanredan primer politike genocida.

U „Politici genocida“ napravili ste razliku između konstruktivnog, nefer, benignog i mitskog prolivanja krvi. Da li bi ste nam detaljnije objasnili podelu na ove kategorije?
Reč je o ironičnoj i pomalo ciničnoj kategoriji koja sadrži i veliku dozu validnosti. Konstruktivni genocidi su oni koji se vrše u korist interesa SAD-a, kakav je bio genocid nad narodom Vijetnama. Konstruktivan – sa značenjem: u skladu sa interesima SAD-a. I Irački rat je bio konstruktivan: mi smo ga izveli i milion ljudi je umrlo i društvo je razoreno u cilju onoga što su lideri SAD-a smatrali da je u interesu SAD-a. Benigni su oni genocidi koje vrše naši klijenti. Izrael je vršio ovakva prolivanja krvi kao i Indonezija.
Nefer genocidi su oni koje su izvršili naši neprijatelji. Ubistva koje su izvršili Srbi su tako nefer. U slučaju nefer genocida suočavamo se sa inflacijom brojeva i imamo upotrebu reči genocid, dok mitski genocidi znače genocide koji se čak nisu ni dogodili. U knjizi „Politika genocida“ imamo samo jedan slučaj pod nazivom „Masakr u Račku“ u kojoj sa mnogo detalja pokazujemo da se taj masakr uopšte nije ni dogodio. Vodilo se mnogo borbi u okolini ovog mesta i tela poginulih su skupljena i locirana na jednom mestu kako bi Vilijam Voker, Luis Arbur i tribunal imali opravdanja za bombardovanje koje je SAD isplanirao protiv Jugoslavije. Zato, iako se nikakav masakr u Račku nije ni dogodio, on je institucionalizovan, jer je bio pogodan za realizaciju cilja SAD-a – bombardovanja SR Jugoslavije. Ne bi me iznenadilo da čak i neki ljudi u Beogradu veruju da se taj masakr dogodio i da ga je počinila jugoslovenska armija protiv nedužnog civilnog stanovništva. Naše opsežno istraživanje, međutim, pokazalo je da to nije tačno.

Vaša istraživanja o slučaju genocida u Ruandi zapanjujuća su. Pogrešna interpretacija i nerazumevanje ovog slučaja bila su gotovo kompletna, i sve do pojave vaše studije „Politika genocida“, nismo zapravo ni znali šta se dogodilo u ovoj afričkoj zemlji.
Da, mislim da je šesto poglavlje najvažniji deo u knjizi „Politika genocida“, jer smatram da je ovo jedan od najpogrešnije shvaćenih i predstavljenih genocida. Propagandni sistem je u potpunosti prekrio istinu. Na Zapadu je predstavljena navodna istina da su Hutui oborili avion predsednika Ruande, Habiarimane, 6. aprila 1994, i da su Hutui masakrirali stanovništvo, a da je Kagami sa svojim snagama spasao Ruandu od daljeg uništavanja i još strašnijeg genocida koji bi počinili Hutui. Oformljen je Tribunal za Ruandu kao jedini merodavan da otkrije šta se tamo zaista dogodilo. I tada je utvrđeno da je predsednički avion oborio Kagami. Ovu činjenicu je otkrio Majkl Harigen, glavni istražitelj tribunala za Ruandu. On je predstavio dokaze glavnom tužiocu Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu, Luiz Arbur koja je nakon konsultacija sa SAD-om prekinula istragu, iako su se svi složili da je obaranje aviona zapravo pokrenulo masovna ubistva. To znači da je Kagami bio i glavna poluga za masovna ubistva koja su usledila, ali ovo nije moglo da prođe jer je Kagami, obučavan u Fort Levenvortu, bio klijent SAD-a. Tako je Tribunal prestao da istražuje ovo krucijalno pitanje i odbio da procesuira Kagamija. Zapravo, Tribunal nikada nije osudio nikog osim Hutua. U ovoj knjizi smo naveli da je januara 1994. administracija SAD-a donela unutrašnji memorandum u kome se navodi da je deset hiljada Hutu civila bilo ubijano svakog meseca od strane Kagamijevih snaga. Deset hiljada Hutu civila mesečno! Ali, Kagami je naš saveznik. On je proslavljen širom sveta kao čovek koji je spasao Ruandu od daljeg prolivanja krvi. Setimo se: u Srebrenici se govori o navodnih osam hiljada ljudi koji uopšte nisu bili civili dok su Kagamijeve snage ubijale deset hiljada Hutu civila mesečno u Ruandi. Ambasada SAD-a je znala za ovo, i šta su uradili? Ništa. Nisu prekinuli da snabdevaju Kagamija. On je bio naš saveznik i još uvek je naš saveznik.
Ovo je samo deo cele slike. Ima i dalje. Nakon što je preuzeo kontrolu nad Ruandom, Kagami zajedno sa Musavedijem počinje operaciju okupacije Demokratske republike Kongo, a prema informacijama Ujedinjenih nacija u oblastima koje kontroliše Kagami tri i po miliona Kongoanaca je umrlo. Tri i po miliona! I mi ovde govorimo o zaista pravom masovnom ubijanju, i ako se reč genocid može negde primeniti u svom istinskom značenju, onda je to u ovom slučaju. Ova knjiga nam otkriva da je najčešće korišćenje reči genocid u masmedijima na Zapadu primenjeno upravo na dešavanja u Ruandi u vezi sa čim je predstavljeno da su genocide počinili Hutui a ne Kagami. A u slučaju Konga imamo tri i po miliona ubijenih, ali se reč genocid za ova ubistva veoma retko koristi. I tu vidite politiku genocida na delu: Kagami koji je naš čovek, počinio je masovna ubistva u Ruandi a onda još veća masovna ubistva u Kongu, ali na Zapadu on je neka vrsta slavnog čoveka, dok su Hutui označeni kao masovne ubice. Fabrikacija informacija je apsolutna i vidimo da je primenjena u svim slučajevima: Ruande, Jugoslavije, Bosne, Hrvatske i Srbije. Dezinformacije i fabrikacije postale su model za sprovođenje politike koju smo mi razumeli ili pokušali da razumemo kao politiku genocida.

Kakav je vaš komentar na savetodavno mišljenje kojim je Međunarodni sud pravde   okarakterisao da je jednostrana deklaracija Privremenih institucija samouprave na Kosovu o nezavisnosti (od 17. februara 2008. godine) u skladu sa međunarodnim pravom?
U pitanju je zapadna institucija koja sledi zapadne interese, savršeno usklađene sa invazijom na Kosovo, tako da se donošenje takvog savetodavnog mišljenja moglo stopostotno predvideti, iako je sve to groteskno, jer se Rezolucijom SB 1244, iz juna 1999. godine, kaže da je Kosovo deo Srbije. Kako se Kosovo može proglasiti nezavisnom državom, ukoliko je to kontradiktorno sa odlukom samog Saveta bezbednosti. Mislim da je, sa ciljem da Srbi izgube pravo da upravljaju Kosovom, veoma racionalno, od samog početka borbe za Kosovo, pravljena klima koja je trebalo da pokaže da se Srbi ponašaju veoma loše prema kosovskim Albancima. Sa druge strane, NATO je nelegalno bombardovao i okupirao Kosovo, kršeći Povelju UN a kosovski Albanci su počinili ozbiljna etnička čišćenja Srba i Roma tokom NATO okupacije. I onda se postavlja pitanje: zašto to nije diskvalifikovalo Albance za dobijanje nezavisnosti, ako je već moglo diskvalifikovati Srbe? Kosovo je nelegalno okupirana teritorija, i kosovski Albanci su se ponašali ekstremno loše, a ako sud posle svih tih saznanja kaže da je nezavisnost Kosova u redu, i svoje mišljenje bazira na lošem ponašanju Srba, to je onda čista hipokrizija koja predstavalja očiglednu političku odluku.

Vaše analize politike Srebreničkog masakra pokazuju duboko razumevanje obrazaca kojima se oblikuje i vodi savremena politika. Da li mislite da bez razumevanja politike Srebreničkog masakra, ovakvo savetodavno mišljenje suda bilo moguće? Da li i na koji način sagledavate vezu između ustanovljenja evropskog Srebreničkog memorijala koji se održava svakog 11. jula, usvajanja Rezolucije o Srebrenici u srpskom Parlamentu i ovog savetodavnog mišljenja koje je izneseno u Međunarodnom sudu pravde?
Sve je to u vezi i sve pokazuje da je Zapad, odnosno NATO snage, bio protiv Srbije još od ranih devedesetih. Oni su vojno porazili Srbiju i ponašanje srpskog Parlamenta je odraz ponašanja poraženih ljudi koji su se predali i odustali od bilo kakvih ciljeva, osim da uvaže ciljeve onih koji su je porazili. Masakr u Srebrenici i sve te optužbe protiv Srbije, kao i ponašanje Međunarodnog suda, deo su rata NATO-a protiv Srbije, pri čemu je Međunarodni sud pravde – agent Zapada, agencija Ujedinjenih nacija i instrument koji NATO koristi u borbi protiv Srbije, tako da cela stvar funkcioniše perfektno. Imate rat NATO-a protiv Srbije, kojim je Srbija poražena i prisiljena da puzi. Kosovo je okupirana teritorija i ogromna američka vojna baza, tako da se cela stvar, kada se delovi slože, pokazuje kao deo permanentnog rata Zapada.

Da li mislite da je upućivanje zahteva srpske Vlade za mišljenje o međunarodno-pravnoj zasnovanosti Deklaracije o nezavisnosti Kosova Međunarodnom sudu pravde, bilo mudra odluka?
Ne, bila je to veoma loša odluka, jer je Međunarodni sud pravde – Zapadni sud. Ovaj sud je odbio Srbiju, kada je ona, 1999. godine od njega tražila da nešto učini u vezi sa napadom NATO-a na Srbiju, koji je izveden uz kršenje povelje Ujedinjenih nacija. Ovaj sud pravde nije učinio ništa, osim onoga što je bilo u interesu snaga Zapada, i Srbija je to trebalo da prepozna. Jasno je da se ovde radilo o formalnoj stvari, ali srpski političari nisu bili dovoljno mudri da shvate da i formalni slučaj i ako je veoma dobar i jednostavan neće proći na sudu kojim dominiraju snage Zapada.

U studiji „Politika genocida“, opsežno ste analizirali operacije „Oluja“ i „Bljesak“. Da li mislite da će Srbi, posle žrtava koje su podneli tokom dva svetska rata u kojima su se suprotstavili agresoru, i posle ratova devedesetih biti stigmatizovani kao genocidne ubice, dok će Hrvati posle ustaške, genocidne NDH u kojoj su počinjeni stravični zločini nad pripadnicima srpkog, jevrejskog i romskog naroda, i posle operacija „Bljesak“ i „Oluja“ biti trajno proizvedeni u borce za slobodu?
To je zaista neverovatno! A SAD je, zapravo, vojno pomogao Hrvate u operaciji „Oluja“. Ričard Holbruk je posetio Zagreb dva dana pre nego što je Hrvatska pokrenula operaciju „Oluja“ u avgustu 1995, što je rečiti pokazatelj da se ova operacija odigravala uz odobrenje SAD-a. Paralele se mogu uspostaviti sa posetom Henri Kisindžera Džakarti, neposredno pre njene invazije na Istočni Timor, septembra 1975; to samo potvrđuje da propagandni model, primenjen na razbijanje Jugoslavije, nije doneo ništa novo, već predstavlja izvanrednu ilustraciju načina na koji ovaj model funkcioniše.
„Oluja“ je predstavljala najveću akciju etničkog čišćenja tokom ratova na Balkanu, uključivala je veliki program proterivanja i ubijanja koja su daleko premašila broj koji se optužnicom Međunarodnog suda pripisivao Miloševiću (22. maja 1999), i izvanredan je razlog da se Holbruku sudi za ratne zločine. Međutim, jasno je da medijsko pokrivanje ratova u Jugoslaviji nije imalo ništa sa spominjanjem posete Ričarda Holbruka i ulogom SAD-a u ovom masovnom etničkom čišćenju.
I mi na Zapadu imamo poseban dan za Srebrenički memorijal svakog jula, ali ne i za „Oluju“; nemamo ni Jasenovački memorijal. Potrebno je podsećati na ubistva ljudi samo onda kada su ubijani od strane onih koji su prepreka realizaciji naših interesa; koji su meta naših propagandnih aktivnosti, nikako onda kada ubijamo mi ili naši saveznici. Velika obmana uključena je u  izjavu kojom je EU obrazložila neophodnost uvođenja Srebreničkog memorijala: „Potrebna je pravda radi pomirenja“. Ali, nije nam potrebna pravda za operaciju „Oluja“, zarad pomirenja. Ovi memorijali ne ohrabruju pomirenje. Oni ohrabruju dalja neprijateljstva, ozlojeđenost, oni ohrabruju one koji su proglašeni vrednim žrtvama: bosanske muslimane koji u svakoj prilici nastoje da izvuku benefit iz te situacije u kojoj su proglašeni vrednim žrtvama, dok su u stvari selektivne žrtve. Ovi memorijali dobijaju sve više publiciteta i deluje da se briga o vrednim žrtvama povećava tokom vremena. Ideja da ovakve stvari doprinose realizaciji pravde ne stoji, budući da je zasnovana na jednostranosti po kojoj je samo bosanskim muslimanima potrebna pravda. Zapad je potpuno ignorisao činjenicu da su Srbi u Bosni pretrpeli strahoviti bol, ogroman broj izbeglica bio je prinuđen da napusti Bosnu i Hrvatsku, veliki broj Srba je ubijen u Bosni. Samo u području Srebrenice ubijeno je više od 3.000 Srba. Zašto nema pravde za te žrtve i za izbeglice?
Jedna od najinteresantnijih stvari u vezi sa ratovima u Jugoslaviji jeste ta da je Srbija zemlja sa najviše izbeglica. Srpske izbeglice iz Hrvatske ne mogu da se vrate, srpske izbeglice sa Kosova ne mogu da se vrate. Sa druge strane, albanske izbeglice vratile su se na Kosovo, kao i veliki broj bosanskih Muslimana, tako da su na kraju Srbi pretrpeli najviše izbeglica koje nisu pravedno tretirane, što je, naravno, ostalo potpuno neprepoznato.

Vi ste bili na čelu Srebreničke istraživačke grupe, sačinjene od ljudi iz američkih i britanskih medijskih i akademskih krugova, i od bivših civilnih i vojnih zvaničnika i posmatrača UN sa iskustvom u bivšoj Jugoslaviji. Ova grupa je u periodu od tri godine uradila opsežno istraživanje o Srebreničkom masakru. Pošto ste intervjuisali forenzičke eksperte, zvaničnike UN-a, vojne i obaveštajne analitičare, eksperte za međunarodno pravo, pošto ste pregledali sve zvanične izveštaje o Srebrenici, uključujući izveštaje UN-a, Međunarodnog suda za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju, holandske vlade, pisanje svih glavnih učesnika u bosanskom ratu, 2005. godine – izneli ste zaključke u izveštaju na 200 strana koji nosi naslov: „Srebrenica i politika ratnih zločina“. Zamolila bih vas da nam kažete nešto više o radu ove grupe, o glavnim zaključcima sadržanim u spomenutom izveštaju i knjizi koja predstavlja proširenu studiju slučaja analiziranog i u knjizi „Politika genocida – Politika Srebreničkog masakra“, čije ste objavljivanje najavili pre godinu dana.
Reč je o delu sedam autora koji već nekoliko godina radi na ovoj knjizi. Knjigu ne možemo da predamo na objavljivanje zato što se stalno pojavljuju nove stvari koje treba priključiti razmatranjima izloženim u knjizi, ali bi ona definitivno trebalo da se pojavi do kraja ove godine. U knjizi smo zaključili da je Zapad potpuno ignorisao okolnosti u kojima se Srebrenički masakr odigrao i da se tu nije radilo o zlim ljudima koji su taj čin izveli, već da ovaj događaj ima dugu pozadinu strašnih provokacija od strane bosanskih Muslimana koji su vršili zločine nad Srbima u zaštićenoj zoni UN, uz podršku Zapada i NATO snaga. Srebrenički masakr je bio neophodan Zapadu kao opravdanje za ono što je nameravao da učini: razbijanje Jugoslavije i stvaranje poslušničkih, klijentskih država, što je sada urađeno i sa Srbijom. Srebrenički masakr pokazao se, dakle, veoma svrsishodnim: omogućio je da se proces razbijanja Jugoslavije prikaže u dobrom svetlu. Mi smo to uradili zato što smo se borili protiv loših momaka. A najbolji dokaz da se radi o lošim momcima je Srebrenički masakr. Zato je i bila potrebna brojka od 8.000 ubijenih Muslimana, koja se nije zasnivala ni na kakvim dokazima, već je govorila o 5.000 srebreničkih Muslimana koji su nedostajali i 3.000 koji su možda zarobljeni od strane bosanskih Srba, bez dokaza da su ubijeni. Od kako je tu brojku izneo Crveni krst, avgusta 1995, ona je progurana u javnost i opstala kao činjenica. U ovoj knjizi mi smo izneli podatke koji govore o tome da se u svim ostalim slučajevima procenjen broj ubijenih ili poginulih, posle istrage pokazao znatno manjim. Na primer, posle 11. septembra 2001. godine, prve procene govorile su o 6.800 nastradalih, da bi se pokazalo da je stradalo 2.700 ljudi, dakle, više nego dva puta manje od prvih zvaničnih informacija.  Drugi primer odnosi se na procenjeni broj od 250.000 ubijenih bosanskih muslimana od strane Srba tokom rata u Bosni. Bosanski Muslimani izneli su ovaj podatak još 1993. godine, zapadni mediji su širili tu informaciju, da bi dve sponzorisane studije, jedna od strane Tribunala, i druga od strane norveške vlade, pokazale da se broj poginulih na sve tri strane, uključujući i vojne gubitke, kreće oko 100.000, a broj ubijenih Muslimana oko 60.000. I u ovom slučaju reč je o ogromnoj inflaciji cifara. Sličan je slučaj i sa Kosovom. Stejt Department iznosio je cifre od 500.000 ubijenih Albanaca da bi se na kraju ispostavilo da se radi o njih 6.000. U svim ovim slučajevima ispostavilo se da su brojke bile prenaduvane, dok se Srebrenički slučaj pokazao jedinstvenim po tome što se cifra nije smanjila već ostala ista, što, kako pokazuje naša knjiga, nije podržano dokazima. Razlog je taj što su se mnoge bitke vodile oko Srebrenice, što su mnogi vojnici poginuli, a u dobrom propagandnom sistemu ubijeni u borbi lako se mogu predstaviti kao da su pogubljeni. To je Zapad i uradio, bez obzira na to što su vođe muslimanske armije tvrdile da je 2.600 muslimanskih vojnika poginulo tokom povlačenja, dakle, stradalo u borbi. To je odlika propagandnog sistema: cifra od 8.000 opstaje, iako dokazi da to nije tako pilje pravo u vas, kao što je ovaj dokaz da značajan broj onih koji nedostaju nije pogubljen već je poginuo u borbama.
U knjizi, dakle, iznosimo činjenice koje otkrivaju pozadinu Srebreničkog masakra, govorimo o politici brojeva, o zloupotrebama Tribunala i o njegovim manipulacijama podacima, imamo i poglavlje o tome kako je UN služio Zapadnim interesima. U nekoliko poglavlja govorimo o britanskim i američkim medijima, i ustvrđujemo njihovu ogromnu pristrasnost u pogledu izveštavanja o Srebreničkom masakru.
To je važna knjiga, ali svesni smo da će biti teško naći dobrog izdavača za nju. Propagandni sistem je tako intenzivan da je, verujem, teško za nju naći izdavača čak i u Srbiji. No, kada je objavimo, suočićemo se sa dobro iskoordiniranim, savršeno funkcionalnim propagandnim sistemom koji je već institucionalizovao Srebrenički masakr kao najgori masakr posle Drugog svetskog rata, sa svim užasnim pričama koje govore o zlu koje su Srbi počinili. I kada knjiga ugleda svetlost dana, ona će se suprotstaviti dominantnom propagandnom narativu, pa je teško očekivati da će se iko usuditi da o njoj govori.

Razgovarala Biljana Đorović
Pecat 07.08.2010

RE:     EXTRADITION OF AUSTRALIANS TO NON-RECIPROCAL COUNTRIES

The Serbs for Justice and Democracy Inc wishes to extend to you its congratulations on your ascension to become the Prime Minister of the Government of Australia. Your acceptance of this great and honourable position  can only confirm the great faith and support that you engender in your fellow Australians.

We have faith that you will lead this great country and the many and diverse citizens who selflessly contribute and support and make up this Australian community for the greater good of all. 

We also have faith that you will show compassion to those citizens in need and protect our Australian Citizens and their civil rights from pressures and challenges arising in the broader World and have Australia maintain its independent and respected position in the community of Nations of the World. 

It is with this faith that we believe that you with your Attorney General will uphold the interests of Australian Citizens as paramount and not allow Australian citizens to be extradited and sent unnecessarily to the whims of foreign Governments especially those foreign Governments that do not have reciprocal extradition agreements for their citizens.

Yours sincerely

Mr S Milanovic
President

Serbs for Justice and Democracy  are committed to an ultimate goal and that is truth and justice, especially in relation to the Serbian Province of Kosovo and Metohija.

Serbs for Justice and Democracy acknowledge the concerns and anger of the wider Serbian community over the issues that the controversial book raises. Serbs for Justice and Democracy  also commend the Serbian individuals from Melbourne and from elsewhere who have actively taken part in defending the truth about the Serbian province of Kosovo and Metohija.

Serbs for Justice and Democracy call upon all truth and justice loving people of all backgrounds and walks of life to come forward with any information which they may have which may assist the Serbs for Justice and Democracy in responding to this issue of great concern for all the citizens of Australia, and in particular to the citizens of Serbian descent, at the appropriate senior levels of the Australian Government.

Further information contact Secretary on 0414 418 139

Thank you for your letter of 4 May 2010 relating to the Public Policy general principal of Reciprocity that governs extradition treaties.   It has been brought to my attention that the information in your second paragraph is not correct, as Extradition between Australia and Croatia has only existed since 2003, and this as “one-way” extraditions of Australians ( but not reciprocal). 

Historically there was a Treaty between Great Britain and Serbia of 1900, and with the end of WW1, territories of the former Austro-Hungarian empire in the western Balkans were joined to Serbia and the State changed its name to the Kingdom of Serbs Croats & Slovenes. That country changed its name in 1929 to Yugoslavia. With the end of WW2, further territories along the Adriatic coast were ceded by Italy to Yugoslavia. Australia and Yugoslavia as successor states continued to respect the 1900 Treaty.

However in 1990 the Yugoslav Republic of Croatia adopted a new Constitution which had a clause 9 that states:

Državljanin Republike Hrvatske ne može biti prognan iz Republike Hrvatske niti mu se može oduzeti državljanstvo, a ne može biti ni izručen drugoj državi.

In translation it states:

No citizen of the Republic of Croatia shall be exiled from the Republic or be deprived of citizenship, and shall not be extradited to another state.

The Republic then violently and unilaterally seceded from Yugoslavia. It has amended its constitution in 2000 & 2001, but has not amended Clause 9.

This Constitutional clause is a repudiation of the principles of Reciprocity. The new Croatia cannot extradite its citizens to Australia. It cannot be said that Croatia was ever a successor State for the purposes of the 1900 Treaty or extradition purposes. The Croatian media speak of up to 5,000 of its citizens being potentially liable for extradition.

The Extradition (Croatia) Regulation 2004 is clearly based on an aberration of Public Policy as there is no Reciprocity. It can be seen as not in the Australian National Interest. Was the Minister even told of this in 2003/2004 when Regulations were being drafted?

This is why we are seeking your help to assist in the calling for the repeal of this Regulation by the Attorney General.

We await your early reply.

Yours sincerely,

S Milanovic                  

PRESIDENT  

04.06.2010

Honorable Minister,

As the elected delegate for Serbian Diaspora in Australia for NSW, ACT, QLD and NZ which according to ABS represents more than 46,000¹ voters at the federal level, the plight and incarceration of Daniel Snedden (born as Dragan Vasiljkovic) has been brought to my attention.

Daniel Snedden ( after spending nearly 4 years in jail without any Australian charges or convictions) is in custody again pending a determination by you of an extradition request to Croatia following the decision of the  High Court  judges to overrule their Full Federal Court colleagues. The basis for their decision has been that – “there is manifestly no evidence that he would not be given a fair trial in Croatia”. Unfortunately this does not accord with the current practice in Croatia, as so clearly set out in the reasons of the Full Federal Court (including racial discrimination), and as also documented, amongst others, by the latest European Union Progress report on Croatia as well as those of Amnesty International. All such evidence confirms that the legacy of the 1991 – 95 violent succession war by Croatia against Yugoslavia still “continues to overshadow human rights in Croatia”, particularly against the Serbian minority.

The decision as to whether or not to extradite Daniel Snedden rests with your Office, and we urge you when you are considering the issues prior to making your judgement to consider the above division in the 2 highest Courts of Australia and the following aspects of the case before you:

1. Snedden is an Australian citizen and the bona fides of the allegations against him should  be examined by the Australian Courts in the first instance.

2. There is no reciprocity or mutuality in the extradition process such that Croatian citizens cannot be extradited to Australia, that is this is a one-way extradition agreement. When Croatian president Ivo Josipovic “welcomed the arrest” of Snedden on 13/5/10, he did not mention that his country under its constitution cannot extradite its citizens to Australia and had repudiated the principles of mutuality and reciprocity in inter-country relationships.

3. Snedden has an unfinished defamation legal process before the Australian Courts which has a direct bearing on the judicial status of the plaintiff.

4. The International Crimes Tribunal for Former Yugoslavia expressed in writing that it has no interest in Daniel Snedden.

5. Snedden was a highly successful and charismatic personality who successfully organised the defence of the Serbian constituent and indigenous population (later branded a minority by the Croatians) in the Krajina region of the current new country Croatia – which experienced one of the largest ethnic cleansing operation by the Croatian military in the Balkans after he had left. Delivering him into the hands of his former foes is highly unlikely to result in his unbiased treatment. The Full Federal Court referred to this in its decision.

In supporting the above claims that  Daniel Snedden would not be given a fair trial in Croatia I have included the following reports and press releases by Amnesty International in the last 3 years:

• Briefing to the European Commission and member states of the European Union (EU) on the progress made by the Republic of Croatia in prosecution of war crimes

23 April 2010

Report       EUR 64/002/2010

This briefing is submitted by Amnesty International on the occasion of the discussion between the European Commission, the European Union Member States and the Government of the Republic of Croatia on the progress made by Croatia in fulfilling its commitments in the area of the judiciary and human rights. In particular, it provides an analysis of the latest measures undertaken by the Croatian authorities in the investigation and prosecution of war crimes and in providing the victims of wartime atrocities with access to justice and reparation as stipulated by international law.

The organization continues to be concerned that both case selection by the prosecution, as well as an extensive use of mitigating circumstances in cases where the accused were members of the Croatian Army and police forces, provide for bias in the judiciary against Croatian Serbs. 

According to Amnesty International’s research, most of the prosecutions which have taken place since the end of the war relate to crimes committed by members of the Croatian Serb population while the crimes committed by members of the Croatian Army and police forces remain largely unaddressed.

The report goes on to say that:

“The research of Amnesty International and many other NGOs and international organizations indicates that the events in Sisak and surrounding villages followed a pattern which included killings, torture and enforced disappearances of Croatian Serbs in the town of Sisak; cases of killings, torture and other ill-treatment in the ORA detention facility in Sisak; as well as the 22 August 1991 military operation conducted by the “Thunders” unit in the surrounding villages. The estimates on the numbers of victims vary from 35 to more than 600 with the most reliable number of around 100 persons killed or disappeared, almost all of them Croatian Serbs.” ^{(pp 07)}

The UN Human Rights Committee, which in October 2009 reviewed the second periodic report submitted by the government of Croatia on its implementation of the International Covenant on Civil and Political Rights (ICCPR), raised concerns about “reports that many potential cases of war crimes remain unresolved, and that the selection of cases has been disproportionally directed at ethnic Serbs”. ^{(pp 09)}

• Croatia: Briefing to the United Nations Committee against Torture

15 April 2010

Report       EUR 64/001/2010

This briefing outlines Amnesty International’s concerns about the failure of the authorities to take adequate measures to implement some of the provisions of the Convention and some of the recommendations made by the Committee against Torture (hereafter, the Committee) following its examination of Croatia’s third periodic report in May 2004 (UN Doc: CAT/C/CR/32/3). Amnesty International considers that these failures have resulted in ongoing violations of the rights of individuals which are guaranteed under the Convention.

In its Concluding Observations on the Republic of Croatia in May 2004 the Committee expressed its concerns in relation to torture and ill-treatment which occurred in the context of the 1991-1995 war. Those concerns included:

“(i)     The reported failure of the State party to carry out prompt, impartial and       full           investigations, to prosecute the perpetrators and to provide fair and     adequate compensation to the victims;

(ii)      Allegations that double standards were applied at all stages of               the             proceedings against Serb defendants and in favour of Croat        defendants in war crime trials;

(iii)     The reported harassment, intimidation and threats faced by witnesses and      victims testifying in proceedings and the lack of adequate protection from        the State party.”

The Committee recommended that Croatia undertake “effective measures       to ensure impartial, full and prompt investigations into all allegations of torture and other cruel, inhuman or degrading treatment, the prosecution and punishment of the perpetrators as appropriate and irrespective of their ethnic origin, and the provision of fair and adequate compensation for the victims.”

Amnesty International is concerned that despite some efforts undertaken in the recent years the authorities have failed to adequately implement the above-mentioned recommendations by the Committee. ^{(pp 06)}

• Croatia: Croatia urged to end impunity for war crimes and to defend journalists

3 November 2009

Document       EUR 64/002/2009

• Croatia: Briefing to the Human Rights Committee on the Republic of Croatia

21 January 2009

Report       EUR 64/001/2009

This briefing outlines Amnesty International’s concerns about the failure of the Croatian authorities to meet its obligations to respect and protect the rights to life, to freedom from torture and other ill-treatment and to a remedy for violations of these rights without discrimination; as well as the right to freedom of expression, as required under Articles 6, 7, 2 and 26 and 19 of the ICCPR (respectively), in particular in relation to the human rights violations which took place during the 1991-1995 war.

In particular, this briefing highlights concerns related to:

The failure of the Croatian authorities to provide an effective remedy for war crimes committed by the members of the Croatian Army and police forces against Croatian Serbs and members of other minority communities by failing to ensure independent, impartial and thorough investigations and prosecutions of these war crimes which includes:

• Discrimination in charging depending on the ethnicity of the accused and the victim;
• Discriminatory use of the in absentia trials;
• Discrimination in sentencing depending on the ethnicity of the accused.

Croatia’s failure to guarantee the right to freedom of expression by not undertaking adequate measures to protect journalists from attacks and intimidation and by not investigating, prosecuting and punishing those responsible for these attacks.

• Croatia: Further information on fear for safety: Drago Hedl (m)
  5 December 2008

Urgent Action       EUR 64/007/2008

On 4 December, police investigations identified a man who is believed to be responsible for the latest death threats against Croatian journalist Drago Hedl. The case was sent to the County Prosecutor in Osijek for further investigation.

• Croatian journalists under attack | Amnesty International

1 December 2008

Story      

• Croatia: Government must investigate attacks against journalists

29 November 2008

Press Release    

• Croatia: Fear for safety: Drago Hedl (m)

28 November 2008

Urgent Action       EUR 64/006/2008

Journalist Drago Hedl has received a series of death threats, most recently on 27 November. The threats are believed to be connected to his investigative reports linking a high-level Croatian politician to the killing of Croatian Serbs in the town of Osijek during the 1991-1995 war. Drago Hedl’s life is in danger.

I therefore urge you when considering making your determination in relation to the extradition request to Croatia in respect of Daniel Snedden to exercise your unencumbered judgement and decline extradition and not open the floodgates for similar abuses of our judicial system for the political ends of other countries.

I look forward to meeting with you at the earliest opportunity, once satisfactory arrangements have been made.

Yours sincerely

Dragan Milovanović

DELEGATE OF SERBIAN DIASPORA FOR NSW, ACT, QLD & NZ

___________________

1 Officially ABS Census data (B08 ANCESTRY(a) BY COUNTRY OF BIRTH OF PARENTS) stipulates that there is 95,365 SERBS living in Australia, however unofficially there is more than 200,000 SERBS living in Australia. This discrepancy between the official ABS and unofficial data is due to the fact that SERBS as predominant constituent population lived in all of the Republics of former Yugoslavia (Note 2/3 of todays Croatia, Serbia with Kosovo and Metohija, all of Bosnia and Herzegovina, Macedonia and Montenegro are ancient Serbian lands that fell into occupation by Ottoman Empire from 1389 til 1912) These Republics have become new Balkan countries due to break up of former Yugoslavia. Hence when answering question pertaining to country of birth of parents they have thus entered the names of former Republics. Also many Serbian refugees from Serbian Krajina part of today’s Croatia have not declared themselves as Serbs in fear of persecution.

We refer to recent developments in relation to Daniel Snedden and our previous correspondence with you.

We write to you as the Minister responsible and urge you not to make a hasty determination in relation to the Extradition Request by Croatia for Mr Snedden, or sign any documents, until you are fully appraised from all relevant and interested parties, and until we have an opportunity to submit further Submissions to you.

Mr Snedden currently has a legal procedure on foot pending in the NSW Court of Appeal, and now that he has returned he is able to give proper instructions to his legal representatives to pursue that appeal. Any extradition of Mr Snedden to an overseas country could mean that his rights to appeal may be lost, and this would adversely affect his civil and human rights as an Australian citizen to be heard in a Court in Australia on a matter of vital concern to him.

We understand that the Appeal is in process and we believe that there are strong and cogent reasons for the Appeal to succeed. In that case Mr Snedden may be put to a retrial, and if extradited he would be away from Australia and this could be a denial of natural justice.

We also refer you to our recent letter to you querying the public policy aberration in relation to one-way extraditions to countries (such as Croatia) that do not recognise the public policy principles of Mutuality and Reciprocity. We attach a copy of similar letter to the Honorable Prime Minister Mr Rudd. We have written to all the members of the House , as well as all the Senators of the Parliament and asked them the same question. Not one has replied that they support this public policy aberration of one-way extraditions.

Minister, we urge that neither should you support the public policy aberration that underlies the Extradition Croatia Regulation 2004. We ask and urge you to write to the Attorney General for him to exercise his discretion and seriously consider the repeal of this Regulation.

Ordinary Australians are concerned that any Australians, including our soldiers, could find themselves subject to these types of proceedings.

We ask and request that you not exercise your discretion at this time but rather wait until you are fully appraised of all the issues and the receipt of further Submissions from us.

We await your early reply.

Yours sincerely,

SERBS FOR JUSTICE  & DEMOCRACY AUSTRALIA

Sasha Milanovic        PRESIDENT                   

Tihomir Novakovic   VICE-PRESIDENT                  

Petar Dobrich            SECRETARY  

Attachment PDF file:

Letter13-5-2010                               

 Поштовани,

          срећни смо и поносни што смо успоставили мост пријатељства и подршке са Србима у Аустралији и што сте прихватањем сарадње с Радијом Републике Српске показали вољу за успостављање чврстих веза међу Србима широм свијета. Наша емисија „Саборник“ управо је намијењена Србима у дијаспори, али је њена мисија и да слушаоце у Б и Х и Републици Српској упозна с активностима и животом Срба у иностранству. Посебно нам је задовољство што смо наше слушаоце упознали с вашом организацијом „Срби за правду и демократију“ – у овим смутним временима веома је битан глас ван граница наше земље, јер како рече умни владика Николај, кад кућа гори пожар се не гаси изнутра. С надом и жељом да ће ова сарадња и даље трајати, поздрављамо вас и желимо да истрајете у борби за правду и истину. Ми вам на таласима Радија Републике Српске дајемо простор и вријеме да о томе и проговорите.

С поштовањем,

Бањалука, 7. 5. 2010.     
             
Тијана Илић, уредник Дневног програма Радија РС 

Слободан Видовић, директор Радија РС

__________________

Prilog PDF fajl:

podrska_srbima_australije

Gospodin Milovanovic ce zastupati  interese Srba u rasejanju u narednom cetverogodisnjem periodu.

Pozelimo predstavniku Srba za pravdu i demokratiju – Australija uspesan rad u Skupstini Dijaspore i Srba u regionu kao i plodonosan rad na povezivanju i tesnjoj saradnji matice i rasejanja sto je, uostalom, i jedan od kljucnih zadataka organizacije Srbi za pravdu i demokratiju.

Sa postovanjem, 

Sasa MILANOVIC              
Predsednik                                                     

SRBI ZA PRAVDU I DEMOKRATIJU
- A U S T R A L I J A

 Sidnej,
10 – 5 – 2010

Да је коначно дошло вријеме да Србе у дијаспори престанемо посматрати само као „гастарбајтере“, чији циљеви углавном сежу до зараде иностране пензије, без посебне интеграције у друштво, на наше опште задовољство, увјерили су нас чланови српске заједнице у Аустралији.

Позитиван примјер долази нам из Сиднеја, гдје је група српских интелектуалаца формирала организацију под називом „Срби за правду и демократију“, чија активности су, између осталог, усмјерене и на стварање што повољнијих услова за интегрисање чланова српске заједнице у аустралијско друштво. Повод за оснивање организације 2006. године била су дешавања око хапшења и изручења Драгана Васиљковића, аустралијског држављанина кога Хрватска тражи због наводно почињених ратних злочина у протеклом рату, међутим, сврха и намјера саме организације с временом се ширила и коначно прерасла у „заштиту, очување и унапређење основних људских права и слобода свих грађана, са посебним акцентом на српску заједницу, чланове организације и њене симпатизере“.

Сматрајући да је потребно превазићи онај међу српским заједницама у дијаспори познати, а често и једини, клубски начин окупљања, који се кроз разна фолклорна и друга удружења бави углавном културним питањима и његовањем традиције, челни људи удржења увидјели су потребу подизања нивоа дјеловања, те се организација почела бавити општим националним питањима и интересима, као и питањима хуманитарне природе. Међутим, поред беспоштедног залагања водећих људи, као и свих чланова удружења, велику улогу у осваривању поменутих циљева има и аустралијско друштво, које је, по ријечима Тихомира Новаковића, потпредсједника организације, изузетно отворено и демократично друштво, које оставља довољно простора за лично напредовање. „Структурално, Аустралија је федерација састављена од 6 региона и много територија. Има 16 правних система, једну федералну владу и 8 главних регионалних и територијалних влада. ‘Срби за правду и демократију’ уско сарађују са српским организацијама и Српском православном црквом у Аустралији, настојећи да споје заједницу са бенефицијама, тј. услугама које ове федералне, регионалне и територијалне власти могу да пруже. Настојимо, дакле, промовисати и за штитити српску заједницу у Аустралији лобирањем власти, као и другим врстама активирања када је то потребно“, каже Тихомир Новаковић у разговору за магазин Монитор.

Поздрав из Аустралије

У име организације „Срби за правду и демократију“ свим грађанима Републике Српске, а посебно читаоцима магазина Монитор, упућујемо срдачан поздрав и захвалност на интересовању за питања која се тичу српске заједнице у Аусралији, с надом да ће се ова започета сарадња и наставити, на обострану корист и задовољство.

„Срби за правду и демократију“, Сиднеј, Аустралија

Досељавање Срба у Аустралију, које је започело прије нешто више од 100 година, траје и данас, док су се највеће миграције одиграле у периоду 50-их, 70-их, 80-их и 90-их година. С посљедњим таласима досељеника, евидентно је, интегрисање чланова српске заједнице у друштво и њихово учествовање у јавном и културном животу Аусралије све је интензивније. Много српских усељеника разних професија успијева да уђе у све поре аустралијског друштва, између осталог, има их и у судству и у политичким структурама, а сам доказ за то су и чланови организације „Срби за правду и демократију“, која, слободно можемо рећи, окупља српску интелектуалну елиту Аустралије. „Други и трећи талас српских досељеника боље се снашао када је ријеч о учествовању у широј аустралијској заједници и као резултат тога сада имамо много више правника, доктора, инжењера и политичких представника у локалним заједницама. Међутим, с обзиром на то да је шира аустралијска заједница базирана на енглеским и ирским заједницама, које су различите од наших српских/славенских, није увијек тако лако“, истиче Новаковић.

По поштовању права и слобода појединца, и уопште по широком спектру могућности које као земља нуди, Аустралија је, мишљење је и чланова српске заједнице, идеална земља за досељенике. Оно што је можда и најбитније, земља нуди могућност личног напредовања, без обзира на поријекло, вјеру и нацију. „Уопште, Аустралија је отворена и демократска земља, која пружа добродошлицу досељеницима. Постоје и антидискриминациони закони, који су активно на снази. Уопште говорећи, економски стандард живота је висок и људи су у могућности да се слободно крећу гдје год пожеле“, каже Новаковић.

Веза са матицом

Осим што се, између осталог, баве питањима и интересима српске заједнице у Аустралији, „Срби за правду и демократију“ показују интерес и за дешавања у матици. У контакту су са представницима власти, конзуларним представништвима, појединцима и организацијама, а све у циљу, како кажу, обостране користи и задовољства. Политичке теме и одлуке понекад су и предмет неслагања са челницима матичних земаља, а њихова реаговања односе се углавном на питања од општег и виталног интереса за цјелокупан српски народ. Једна од реакција била је на тада иницијативу, а сада већ и усвојену резолуцију о осуди злочина у Сребреници, коју је Народна скупштина Србије усвојила 31. марта 2010. године.

„Српска дијаспора као интегрални део српског националног бића не сме, не може и неће се сложити ни са чијом и ни са каквом олаком и произвољном квалификацијом која би имала за циљ сврставање или окарактеризовање српског народа као геноцидног. Као што Вам је врло добро познато, питање Сребренице има више димензија, где, по свему судећи, политичка димензија предњачи. Управо би резолуција о Сребреници, у условима медијске и сваке друге кампање против српског народа, била де факто, ако не и де јуре, признање да је српски народ заиста починио геноцид“, наводи се, између осталог, у писму упућеном предсједнику Србије Борису Тадићу 24. јануара 2010. године и додаје: „У задњих двадесетак година сведоци смо опште сатанизације Срба, па је стога преко потребно да се у јавност изађе са егзактним чињеницама…Колико нам је познато о Сребреници, ту се лицитира произвољном и никада до сада доказаном бројком од 8.000 жртава. С друге стране, имамо оспоравања, и то не само представника српског народа. Споменимо само неке еминентне личности као што су проф. Чомски, Xонстон, Херман и др. Господине председниче, Ви немате мандат народа који Вас је изабрао или који у Вас гледа као предводника васцеле нације да потписујете резолуцију о Сребреници, али имате мандат и обавезу, смемо се усудити да кажемо и историјску одговорност, да се борите и изборите за истину. Само истина, ма каква она била, може донети мирно и трајно решење за све народе напаћеног Балкана. Сав правдољубив свет ће Вас подржати у томе.“

Годишња скупштина

На редовном годишњем скупштинском заседању 16. априла 2010. године у Сиднеју поднесени су извештаји о раду организације “Срби за правду и демократију” у протеклој години…

Нови управни одбор је поставио себи задатак да настави започети пут на истрајној борби за заштиту, очување и унапређење основних људских права и слобода свих грађана, са посебним нагласком на српску заједницу, чланове организације и њене симпатизере.

“Срби за правду и демократију” ће наставити да указују на недоследности у закону које омогућавају да грађани Аустралије буду подвргнути процесима који не задовољавају стандарде и параметре аустралијског правосуђа. Жеља нам је да шира аустралијска јавност буде упозната са „правилима без доказа” („no evidence rule”). По једном од тих правила ни један грађанин Аустралије за којег се упути захтев за изручење из земаља као што су рецимо Ирак, Авганистан, Босна и Херцеговина, Хрватска, неће моћи да се упозна са доказима на основу којих му се приписује наводна кривична одговорнст, а камоли да буде у ситуацији да он сам пружи доказе који би могли да оповргну оптужбе. Такође, желимо да скренемо пажњу да постоје аномалије у постојећем законодавству које омогућују изручење у треће земље, а да те исте земље нису у стању, и кад би хтеле, да удовоље једном таквом захтеву који би стигао из Аустралије. Постојећи Закон о екстрадицији (изручењу) је један од таквих примера. Супротно опште прихваћеној међудржавној пракси и принципима, Закон дозвољава кршења принципа реципроцитета, што је, усуђујемо се рећи, неприхватљиво. Постојеће законске регулативе везане за екстрадицију доводе у питање и основну претпоставку невиности док супротно није доказано. „Срби за правду и демократију” су чврсти у убеђењу да би надлежне институције требало да се позабаве овим, за све грађане озбиљним, питањима.

„Срби за правду и демократију” се и овај пут захваљују на свесрдној подршци коју су пружале све српске организације, црквено-школске општине и појединци, без чије би помоћи било тешко истрајати у борби за истину и правду.

С поштовањем,
Саша МИЛАНОВИЋ, адвокат, председник
Тихомир НОВАКОВИЋ, адвокат, потпредседник
Петар ДОБРИЋ, адвокат, секретар
Сиднеј, 20.04.2010.

Око питања хапшења и изручења капетана Драгана, као једног од горућих питања у посљедње вријеме, челни људи организације имају јасан став: „Срби за правду и демократију имају став да је ово одступање од аустралијанске јавне политике и одлука у вези са тим како се договори између држава требају постизати. Прије свега, поштовање једне земље према другој мора да постоји, а самим тим и обостраност и реципроцитет у било каквим договорима. Међутим, у овом случају Аустралија је остала ускраћена, дозвољавајући да властити држављани буду испоручени у Хрватску, док Хрватска не мора да испоручује своје држављане у Аусталију. Ово мора да буде промијењено“, истиче Новаковић.

Српска заједница у Аустралији, у поређењу са осталима, није толико бројна. По посљедњим подацима чини је око 100 хиљада досељеика, мада се незванично тај број креће и до 200 хиљада. Тим више само постојање и дјеловање организације „Срби за правду и демократију“ као организације која се, прије свега, бави интересима поједница, националним, правним, хуманитарним…за Србе у Аустралији од изузтне је важности у процесима што бољег интегрисања у аустралијско друштво, а за нас у матици позитиван примјер успјешног дјеловања наших људи у дијаспори. Стога им, уз честитке на досадашњим успјесима, желимо што дужи опстанак и будући плодоносан рад.

Милада Тишма (Монитор – Бањалука)
петак, 07 мај 2010