“Srpska zajednica u Australiji jako je dobro organizovana i slučaj “Kapetana Dragana” ih je još bolje povezao. Njihov je lobi jak i uvek je bio uticajniji na australijske političare nego hrvatski.”

Nije baš čest slučaj da se o srpskoj organizovanosti govori na ovaj način. Češće kolektivno i u horu bogoradimo zbog poslovično srpske nesloge.

Pogotovo nije slučaj da ovakve pohvalne ocene izriču Hrvati o Srbima. Citat sa početka teksta, preuzet iz zagrebačkog “Globusa” pripada Polu Šariću, predsedniku australijsko-hrvatskog društva “Kardinal Stepinac” iz Melburna, što je dovoljan povod da i svoju sliku u ogledalu doživljavamo sa manje kritičnosti od uobičajene.
U prvi plan, kao svojevrsna paradigma mudrog i ekspresnog srpskog organizovanja, pojavljuje se srpski lobi u Australiji “Srbi za pravdu i demokratiju”, koji predvodi dugogodišnji aktivista i osvedočeni rodoljub Ilija Glišić iz Sidneja.

Reč je, očito, o sposobnoj družini naših ljudi sa petog kontinenta, koji osim novca i svesti o sopstvenom srpskom identitetu imaju na umu i činjenicu da tražeći pravdu za Kepa brane poziciju svoje matice, sprečavajući da ona, po ko zna koji put, bude oklevetana.
Najnoviji istraživački napisi tiražnog i uglednog “Australijena”, koji uz pomoć logistike iz Haga treba da dokažu vezu Dragana Vasiljkovića sa državnim i obaveštajnim vrhom tadašnje Srbije, samo potvrđuju takve namere izvođača. A ljutnja ljudi iz srpskog lobija, što je Kep iznenada nestao, ostavljajući ih u nedoumici, pokazuje novi kvalitet u ispoljavanju srpske solidarnosti, kakav je bio redak u ranijim vremenima.
Istovremeno, slučaj Srba iz Australije ponovo na dnevni red unutar srpskih odnosa postavlja pitanje snage našeg iseljeništva, kao dokazanih, ali neiskorišćenih ambasadora matice po svetu, koji otadžbinu ne koštaju ništa, ali su zato uvek spremni da iskreno, pametno i uz neophodnu finansijsku pomoć, zalegnu za srpski interes. Lobi za Kepa, podsetimo, uložio je u ovaj posao više od pola miliona dolara.

Dok se u Srbiji politička energija i dragoceno vreme troše neracionalno i na gluposti, povremeno nam iz dijaspore, kao i ovog puta iz Sidneja, stiže otrežnjenje šta valja činiti. I to bez previše pompe, galame i medijske halabuke, kako inače ozbiljni ljudi u svetu rade. Važan je rezultat.
Nešto slično, ali u drugačijim okolnostima, je učinila grupa Srba iz Amerike, na inicijativu silom izopštenog vladike Artemija. Kada se zna da je u borbi za Kosmet, ako ne računamo već u startu izblamirani pokušaj koji je u Vašingtonu organizovao zvanični Beograd, “Artemijev lobi” jedini koji je ikada bilo gde proradio sa namerom spasavanja kolevke srpstva tokom svih ovih godina, onda priča o srpskoj slozi dobija svoje realnije obrise.

Oba slučaja, i australijski i američki, potvrđuju da postoji i živi suštinska nit solidarnosti i sloge među Srbima širom sveta, kao i da je najslabija karika u tom dragocenom lancu, ona – u Srbiji. Umesto što se bezuspešno trude da se dodvore gazdama u svetu, najčešće na štetu srpskih interesa, zvaničnici iz matice bili bi korisniji kada bi energiju dijaspore, proisteklu iz nacionalne vezanosti za otadžbinu i stari kraj, oslobodili, okupili oko Srbije i – prestali da smetaju ljudima, koji iako daleko od starog kraja nisu zaboravili ko su i odakle su.

Izvor Vesti 17/04/2001